Свуд нас прате ови Здружени злотвори.
А ено и трећег: Набијена пушка, По беломе снегу Капље крв нам мушка.
Промрзли смо, гладни, И рањени сви смо, Снаши нас сви јади... Али – слободни смо!
Све је у двема нареченим представама парабаза јер глумци не играју ликове већ функције. Све је у овим примерима постдрамског театра поезија( која је добила захваљујући композиторки Ирени Поповић, мелодије толико модерне, претворивши текстове у сонгове, да додатно актуелизују садржаје. Пошаст национализма – као универзална( анти) проблематика, директно изношење суштинских друштвених проблема пред гледаоцима, брехтијански начин постављана питања, хуманистичке поруке и антиратни ставови у циљу огледања( јер позориште је огледало друштва, знамо од Шекспира), у циљу( будући да је позориште увек на страни правде и морала) катарзичног заједничког спасења од неморала, неправде и свакојаког зла, у циљу револуционарног преображаја, кроз поезију и позориште, света и човека.
80