Песма Кишни дан, Њујорк у целости одступа од класичног поступка екфразе. Овде је истоимена Кертесова фотографија, на којој је забележен сегмент велеграда, само повод за преиспитивање субјeкта песме. Хорват је, очигледно, потакнут двама детаљима на фотографији за овакав вербални приказ слике – стаклом прозора као граничним медијумом који поглед и пажњу поетског субјекта са постојећег универзума, егзистирајућег у екстеријеру, у другом плану слике, враћа и усмерава на генезу личног микрокосмоса Њега и Ње у новом простору који је обележен само једним детаљем ентеријера – фигуром петла, као соларног принципа, у контрасветлу. Тако властита космогонија и њени елементи( невидљиви, скривени, интимни) постају суштински важнији од распореда и значења садржаја система створеног глобалног света, склоног дисфункционалности, декомпоновању, рушењу и нестанку. Хорват екфразу заснива на запитаности поетског субјекта о судбини света два блиска бића која почињу своје животе испочетка на другом крају планете, и на његовом првом утиску – топлини интимних ритуала и личног простора насупрот и упркос непријатном и мутном општем простору „ напољу”, чиме превазилази и узнемирујућу носталгију.
Rainy Day, New York by André Kertész
58