Драган Лакићевић Српска књижевна задруга
ПОЕЗИЈА И САВРЕМЕНИ СВЕТ
У књижевности, поготово у поезији, има нешто што тежи да је вечно. Обично кажемо: универзално – за сва времена, или за све просторе, језике, народе...
Али, у свакој књижевности, поготово у поезији, има и нешто сувремено – што се односи на савремени свет. Нешто у чему се савремени свет огледа и испољава. И обратно. За уметност је важнији начин тог деловања, него склад песничког и савременог, који се подразумева.
Савремени свет није поезија; умногоме није ни поетски свет, али неки његови елементи припадају или би могли припадати свету и језику поезије. Вид припадања јесте вид примене, обликовања или деловања елемената савременог света у песничком делу. У поезији су то: значења, песничке слике и фигуре, језик, израз емоција. У прози: стварност, мисао, време, поступак, и опет језик.
Од појавног света Хомеровог доба ми знамо само предмете и појмове које памти Хомерова поезија. Хомерово песништво одабрало је оне делове стварности античког света и унутрашњег живота античког човека који и сада функционишу у Илијади и Одисеји, а не постоје у људској употреби.
Данас, пак, толики предмети и појмови, схватања и осећања, савременог света функционишу у савременој књижевности, а шта ће бити с њима и са књижевношћу у будућности – зависи пре свега од поезије, никако од тих предмета и појмова и њихове трајности, тј. употребне вредности.
Слично је са нематеријалним савременим светом који подразумевају: дух, ум, мисао... Дух, ум и мисао такође су оруђа или оружја старине, али имају своје савремене оквире и садржаје. Најважнији део савременог света управо чине дух, ум и мисао. Они се исказују новијим, тј. савременим средствима. Сонет је древна форма, али у савременом свету немамо право да га напустимо и да га сматрамо анахроним. У њему мора бити савремени свет. Стотинама година после Микеланђела, Петрарке и Шекспира, сонет данас мора да зрачи савременим светом: пејзажа и ума напоредо.
Можда једног дана неће бити мостова. Но, класична књижевност ће памтити један мост – На Дрини ћуприју. Преко реке ће се, можда, прелазити на неке нове начине, али ликови Ћоркана и лијепе Фате Авдагине остаће као и слике са Андрићевог књижевног моста.
Највећи наш лиричар на крају 20. и на почетку 21, века, Стеван Раичковић, песник Баладе о предвечерју, Песме тишине и Камене успаванке написао је најбоље песме с елементима савременог света – не само у простору сквера и трамвајских шина, чега није било у класичном свету, него и с елеметнима осећања, усамљености, отуђења
48