5.
Пренаглашавање поступка: У низу негативних учинака постмодерних тенденција у уметности друге половине 20. века, амблематичан је онај који би се могао одредити као пренаглашавање поступка, можда још боље, опседнутост поступком.
Садржина и облик уметничког дела чине органску целину, неразлучиво јединство. У аутентичном уметничком делу садржина је облик и облик је садржина. Па, ипак, ако се ово двоје посматра одвојено, аналитички и, ако није прејака реч – онтолошки, садржина стоји изнад форме. Свако саопштавање човека човеку неминовно носи мисао, значење, логос. Ако тога нема, губи значај и хармонија, и ритам, и мелодија – начин говора, уопште.
Постмодерна уметност је изокренула овај поредак: саджину је подредила форми. Распадање целовитости и стабилности идеја о свету и човеку, релативизовање темељних појмова људског постојања, као што су: истина, добро, лепо, свето обеснажује принцип логосности и смислености у песничком делу. Мањак смисла и значења све више се надокнађује еклектичким спајањем туђих идеја и облика. Бригу за смисао и значење заменила је брига за поступак склапања дела. Уметници су све више почели да се баве својим текстом а све мање животом. Тако су настајале различите формалне екстраваганције, у којима је било све мање човека, душе, живота. Смисла и лепоте. Тако смо у сликарству добили слике без икаквих облика( уоквирен црни квадрат) и музичке композиције у распону од хватања случајних звукова до потпуне тишине.
Тај погубни тренд није мимоишао ни поезију. И овде је недостатак смисла и значења заклањан промишљањем самог поступка обесмишљавања. Одсуство смисла( најчешће и истинске инспирације) компензован је обликом који скреће пажњу на себе. Уместо света уметнички предмет је постао сам текст. Свет је текст – гласи омиљена постмодернистичка лозинка.
Али, за разлику од сликарства и музике, у поезији такве тенденције нису могле да добију статус етаблиране уметничке праксе. Песничке књиге са празним страницама, којих је било и код нас, остале су само духовито скретање пажње на себе( ако су биле и то). Протеривање смисла из поезије није могло бити тако радикално као у сликарству, рецимо, јер је медиј у којем се остварује песма – језик, био природна брана тој појави. Најбољи доказ су надреалистички експерименти и њихови одјеци. Од тог нападног и громког оспоравања смисла и афирмације чисте спонтаности и случаја, у поезији није остало ништа. Поезија је била отпорнија пред најездом обесмишљавања, у односу на сликарство, јер је чувала у себи језгро свог исконског значења – poesisa, стваралаштва. Али, негативан утицај тежње за укидањем смисла, није мимоишао ни њу.
43