5 .
Пренаглашавање поступка : У низу негативних учинака постмодерних тенденција у уметности друге половине 20 . века , амблематичан је онај који би се могао одредити као пренаглашавање поступка , можда још боље , опседнутост поступком .
Садржина и облик уметничког дела чине органску целину , неразлучиво јединство . У аутентичном уметничком делу садржина је облик и облик је садржина . Па , ипак , ако се ово двоје посматра одвојено , аналитички и , ако није прејака реч – онтолошки , садржина стоји изнад форме . Свако саопштавање човека човеку неминовно носи мисао , значење , логос . Ако тога нема , губи значај и хармонија , и ритам , и мелодија – начин говора , уопште .
Постмодерна уметност је изокренула овај поредак : саджину је подредила форми . Распадање целовитости и стабилности идеја о свету и човеку , релативизовање темељних појмова људског постојања , као што су : истина , добро , лепо , свето обеснажује принцип логосности и смислености у песничком делу . Мањак смисла и значења све више се надокнађује еклектичким спајањем туђих идеја и облика . Бригу за смисао и значење заменила је брига за поступак склапања дела . Уметници су све више почели да се баве својим текстом а све мање животом . Тако су настајале различите формалне екстраваганције , у којима је било све мање човека , душе , живота . Смисла и лепоте . Тако смо у сликарству добили слике без икаквих облика ( уоквирен црни квадрат ) и музичке композиције у распону од хватања случајних звукова до потпуне тишине .
Тај погубни тренд није мимоишао ни поезију . И овде је недостатак смисла и значења заклањан промишљањем самог поступка обесмишљавања . Одсуство смисла ( најчешће и истинске инспирације ) компензован је обликом који скреће пажњу на себе . Уместо света уметнички предмет је постао сам текст . Свет је текст – гласи омиљена постмодернистичка лозинка .
Али , за разлику од сликарства и музике , у поезији такве тенденције нису могле да добију статус етаблиране уметничке праксе . Песничке књиге са празним страницама , којих је било и код нас , остале су само духовито скретање пажње на себе ( ако су биле и то ). Протеривање смисла из поезије није могло бити тако радикално као у сликарству , рецимо , јер је медиј у којем се остварује песма – језик , био природна брана тој појави . Најбољи доказ су надреалистички експерименти и њихови одјеци . Од тог нападног и громког оспоравања смисла и афирмације чисте спонтаности и случаја , у поезији није остало ништа . Поезија је била отпорнија пред најездом обесмишљавања , у односу на сликарство , јер је чувала у себи језгро свог исконског значења – poesisa , стваралаштва . Али , негативан утицај тежње за укидањем смисла , није мимоишао ни њу .
43