Др Душко Бабић Филолошка гимназија
КРИЗА ПОЕЗИЈЕ И КРИЗА ЧОВЕКА
1. Питање будућности и смисла поезије више је цивилизацијско него естетичко.
Криза поезије у цивилизацији новца и забаве види се већ на први поглед. Књиге песама објављују се све мање, у минорним тиражима. Судећи по интересовању читалаца, чини се да их је и тако превише. У мору баналних, неписмено склепаних романа, поезију мало ко примећује и тражи.
У историји човечанства није забележен ниједан период и ниједна култура а да нису иза себе оставили неко поетско наслеђе. Из давне прошлости остало је запамћено само оно што је ушло у песму. Што није оживотворено поезијом као да није ни било. При томе, не смемо заборавити да је поезија много старија од писма и књиге – она је рођена са човеком, као његова моћ и потреба. Као део његовог одређења.
У очима обичног света песници су увек били чудаци и дангубе. Али, уз ту негативну представу, или боље рећи – изнад ње, чувана је свест да они имају нешто што обични људи немају, да су изабрани међу многима да кажу дубљу, трајнију и лепшу реч о животу. Овај светли ореол изнад њихових занесених глава данас као да је ишчезао. Јер цивилизацијски и културолошки амбијент у којем живимо обесмишљава сваки напор да се трага за дубљим и трајнијим вредностима. У ружичастом вилајету, у којем је све подређено лакој забави и проводу, отужној порнографији, агресивној реклами, култу тела и култу новца – поезија је постала непотребна. Анахрона, невидљива. Цивилизацијски баласт.
2.
Поезија, схваћена у најширем смислу, јесте простор у којем човек себе препознаје и остварује као вишедимензионално биће, створено за живот а не за пуко постојање. Простор слободе и надограђивања себе. Простор одбране живота пред смрћу. О томе је дубоко и тачно писао Момчило Настасијевић у својим есејима, а један од њих носи карактеристичан наслов: У одбрану човека. Човек је створен као полусаздано биће са могућношћу и слободом до-саздавања.
Криза поезије јесте криза живота и криза човека. Одбрана поезије је одбрана човека. То је основна, стајна тачка са које треба промишљати и нашу данашњу тему – место поезије у савременом свету.
40