Лутова уклесивао имена људи из свог завичаја, погинулих у многим ратовима. Мој Светозар има шире схватање споменика – оно је усмерено ка вечности.
Нанизаше се лако године. Oдрастао сам на књигама Српске књижевне задруге. Било их је неколико и у библиотеци мога оца. Тврде плаве корице давале су им печат трајности. Задругино име деловало је старински и поуздано. Под притиском политичке мисли да ми из Црне Горе нисмо Срби – волели смо све што се зове српско. Године 1991, у библиотеци Атлас, Задруга је објавила моје ране и нове песме под насловом Између нас зима. Осетио сам велику захвалност: Стара Задруга подржава мене младога – моје ране песме. У Задругу сам ушао као у Цркву. Задруга је, међутим налик Србији. Има сва своја лица, године и дане – боље и горе. Изузетна је њена укупна улога и традиција.
Најлепше од свега јесте бављење омладинским конкурсом „ Десанка Максимовић“ с Петром Пајићем и дивним пријатељима из Ваљевске гимназије. Био сам свестан да је моје осећање и оцењивање рукописа – само једно разумевање, плод једног тренутка, да је ограничено, и да други уредници, или читаоци, о том истом рукопису могу имати друкчије мишљење. Враћање или „ одбијање” рукописа тешка је и непријатна ствар. Понекад сам попуштао пред саветом пријатеља и сарадника, али сам, у тим случајевима, готово увек грешио. Иначе, више волим да грешим сам, него под утицајем других.
Ја Вама захваљујем – на пажњи коју сте обратили на мој свет – живот, језик, књижевност. Лепо је бити Ваш саговорник. И одговорно.“
Рад је настао преузимањем делова из књига Верник поезије, разговори Милоша Јевтића са Драганом Лакићевићем, Породични азбучник и из листа Политика.
38