Јелена Лончар СЛАТКА ЈЕ МУЗИКА ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА
„ Разне приче збивају се у разним временима, и, још више, са разним људима. У заносу приче и писац је јунак.” У овој збирци- мозаику приповедака преплићу се животне приче, на први поглед, обичних људи. Али не очекујте и предвидљиве расплете.
Срећемо се претежно са исповестима грешних, „ малих” људи. Највећи број прича испричан је сказом, што их чини веома динамичним и готово да чујете гласове ових ликова. Великог Ива Андрића посматраћете засигурно другачије из перспективе његове лекторке, која одмах пада на његово: „ Госпођице, могу ли да вас замолим за једно читање Ћуприје онако контролно, пријатељски?” Андрић овде бива окарактерисан каваљерством, мирисом јабука, његова кожа је племенита.
Затим меланхоличне приче продавца књига који тврди да би га више ценили да је продавао прашак за буве, или фанатика који књижевне класике допуњује својим језиком, нарцисодиног песника Казанову, који покушава да напише Лабудову песму...
Песник Момир Војводић, с друге стране, тврди да се и дан дањи смрт Смаил-аге Ченгића препричава наопако.
Намеће се вечито питање писаца: Имам ли ја за кога да пишем? Нажалост, данас има више политике него естетике. Па је ли писац без награде и даље – писац?
Једна од спона међу причама јесте да углавном струје еротски мотиви, са детаљним портретима жена, њиховог меса и покрета, њихових костију и косе. И- црвена хаљина. Она постаје обележје укупног живота, мерило лепоте једне жене. Она тек у малој црвеној хаљини може засијати, измамити једно: Ох! и помутити ум средовечном писцу.
У исповести једне измишљене Виолете по ко зна који пут се потврђује Његошево: „ Ћуд је женска смијешна работа.”
И још по ко зна који пут да се љубавни јади испричају најлакше уз чашу – две алкохола, када се чула опусте. Љубавни доживљај писац дочарава као да се десио њему. Тако писац испадне велики заводник, а обично је велики паћеник.
Слатка је музика. Врло лако управо једна мелодија зна подсетити човека на свакакве анахроне ствари које је запамтио. Или на свакакве глупости. У ствари, човек је такав каква је песма која спава у њему. У ствари, живи се у песми! Можда је песма баш та што бежи од човека, као што човек бежи од стварности.
30