Јана Петровић ГОВОР СНЕЖНЕ ТИШИНЕ
Дуална природа снега у поезији Драгана Лакићевића, запис уз књигу „ Песник снега“, избор и предговор Александра Жежељ Коцић, Партенон, Београд, 2016.
Песничка књига Песник снега представља избор који је из досадашњег, четрдесетогодишњег стваралаштва Драгана Лакићевића издвојила др Александра Жежељ Коцић. То је избор песама које су повезане заједничким мотивом снега – мотивом који се провлачи кроз Лакићевићево стваралаштво већ четрдесет година – још од прве збирке песама Између нас зима( објављене 1976. године у издању Матице српске), настављајући се кроз збирке које су уследиле: Свеће на снегу, Снег пада душо, Снежни врт, Снежна икона. У овом кратком запису бавићемо се снегом као константом песничког дела Драгана Лакићевића, на „ узорку” песама које су заступљене у овој књизи.
Лакићевићев снег веје по планинама и брдима, по пределима издигнутим изнад глибаи кала. Он веје на узвишицама најближим „ зиду небеском“ који дели Бога од човека и човека од смисла.(„ Између нас је зид небески / Снијежне боје и облика”) Тај зид је од снега и снег га једино може пробити, то је једини глас о себи који Бог шаље човеку, немо сведочанство о постојању смисла.(„... све нас благосиља / Тишином која јечи боље од сваке речи”) Ту тишину снежне мећаве, коју примећује песник( у песми „ Бог над Морачом”), обесмишљени људи тумаче као мук непостојања, као одјек звечеће и зјапеће празнине – као доказ да Бога нема. И управо зато Лакићевићев песнички снег веје само на узвишењу – јер нема сврхе да пада у блато, да гине у каљузијер је неће прочистити, само ће се помешати са депонијом града, начинити бљузгавицу која ће се разносити на чизмама безбожних људи.(„... Прљало га / Све што се баци, ко год прође / Газила га свачија нога / Поган ничијег пса, такође”) Његов снег веје у планинској забити – чистој, исконској, неокаљаној забити по којој кроче још само они који разумеју говор снежне тишине и чују глуво обраћање Бога.(„ Певам о сненом снегу у далеким брдима / На белим ливадама, где траје вечна зима / Где нико неће доћи докле год снега има...”) Тај снег има дуалну природу: он греје душу, духовно, мрзне тело и пролазност; он својом топлотом и сигурном вечношћу греје траву и цвеће. Он не убија ледом, он прочишћује, даје травама нови живот – васкрсава их, јер када се снег отопи долази пролеће – вечно пролеће коме се песник нада(„ Вјечан нам се снијег чини / Све поравна и ублажи / Не знамо да у бјелини / Цвијеће и биље снажи”). Стваралац, зато себе види као травку – „ мрава који је хтео да пређе Хималаје“( из песме „ Снег и трава”) – човека који је, опијен светом тајном лепоте(„ Обузет лепотом – реским љубавним сјајем”) – хтео да спозна Божје дело. Свест о топлоти снега и његовом награђујућем својствуводи песника не до мирења са пролазношћу и до њеног ишчекивања, већ до прижељкивања снега. Он чезне за завејаношћу, за престанком овоземаљског живота и Божјом руком која ће га пресадити да
28