Немања Грујичић САБОР ПОГИНУЛИХ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА
Могло би се рећи да је једино што човек за живота ради – прављење споменика, који настају као дуг једном од само три временска раздобља – прошлости, садашњости или будућности. Зато је најлакши начин уништења људи уништење споменика њихових и то се јасно види на самом почетку књиге Сабор погинулих Драгана Лакићевића.
Грађење његове књиге, коју сасвим слободно можемо назвати спомеником речи, почиње каменом једног адвоката у доба без правде. Ту се огледа моћна традиција дочаравања човекове колосалне психе у вечној теми супротстављања појединца наизглед незадрживом вихору уништења, улога интелектуалца у мутним временима, српска верзија слепог и наизглед слабог барда који спознајом страдањâ и грешакâ из прошлости кроји мустру за будућност.
Иако значај имена постоји одвајкада у нашој књижевности, приступ који је Лакићевић изнео у свом роману превазилази поступке свих његових претходника. Можемо га назвати духовном ономастиком и можда би се неспретном уху учинило да је то нека новотарија беспосличарâ који са лакоћом просипају речи. Међутим, она представља наслеђе главне жиле корена српске културе где су име, природа и човек три делића слагалице која све остале гради, а коју је саму најтеже склопити. Општеприхваћено је да се порекло једног народа одређује према пореклу његовог језика, а додао бих још и то да се порекло језика ствара на основу порекла именâ у том језику.
Знајући ове чињенице, главни јунак, анализирањем имена сваког места и највећег и најмањег, открива његову душу и његову историју. Постоје места која постају омањи универзуми, дигестори за све реакције. Док читају овај роман и најдаљи квазари би залутали у Лутово, место што нестаје нестајањем људи и где имена трају дуже од човека.
Негде на Посјеченом катуну, Светозар Н. Јовановић у земљу камена почиње да сади стабла сећања на сва страдања људи тог поднебља, да их дрвосече неких нових трагедија не би олако одсекли. И тек се тада схвата да се историја готово увек понавља, али да готово никад није иста. Историја коју Светозарев споменик прича сеже од времена Турака, преко балканских и светских, па све до ратова деведесетих. Ликови настрадалих и погинулих било за своју идеју, идеју свог времена или идеју свог народа, оцртавају се у
20