Путујем, посрнем, станем, лебдим, вучем се речи су којима нам песник конкретизује неопипљиви и неизмерљиви унутрашњи, духовни напор приликом путовања кроз себе и свет око себе. Међутим, то није узалудни пут у непознато. Јер, како песник каже:
Знам – на неком ћу листу Наћи песму за себе Истину, најзад, чисту Од које и сам зебем.
С друге стране, Лакићевић своје надахнуће и духовно испуњење проналази у чистим и божанским манифестацијама зиме- у снегу и пахуљама. У песмама Снег у брдима, Снег, век, појаве као што су снег и пахуље видимо представљене на онтолошком нивоу као ентитете, то јест песник их оживљава и персонификује као да су бића која имају хтења, расположења, стања и реакције:
Певам о сненом снегу у брдима На белим ливадама где траје вечна зима... И пахуље трепте у небесима... Певам о сненом снегу у далеким брдима
Aли тај снег је и метафора за вољену драгу, или је вољена драга метафора за снег:
Не пада ово снег, то вејеш ти у мени... Са лишћем и са снегом као са тобом срастам Кад ме дотакнеш дахом севера и хладноће Ти мене заледиш- кад нећеш и кад хоћеш Кад не буде вејало извише Београда Твоје ће биће снежно у мени још да пада.
17