Трагови историје у књижевним делима трагови историје у књижевним делима_pdftodo_fpts4g | Seite 7

Трагови историје у књижевним делима
Дела са тематиком из Другог светског рата
„Било је то у некој земљи сељака“
Једног лепог пролећа један дечак је шетао једним парком у Београду. Био је то парк
прошаран бојама пролећа. На једном платоу, окружена лалама, седела је једна
жена са прекрштеним рукама, загледана у даљину.
Дечак је шетао са родитељима. Имао је само пет година и истраживао свет око себе.
Ова биста, до које се долазило стазицом између цвећа, као да га је дозивала.
Отишао је до ње. Није му било јасно где она гледа. Питао се о чему размишља. Онда
је загрлио ту бисту и помислио како су руке које је склопила нежне и топле. Није
знао да ли је то због сунца или се њему учинило да је она жива. Помислио је да чује
некога како говори : „ Ја сам била песникиња. Писала сам песме за децу и песме за
одрасле и песме о деци која су страдала. Прочитај неку моју песму и сазнаћеш каква
сам била.“ Дечак је стегао руке топле бисте и обећао да ће прочитати њене песме, а
онда је отишао кући и заборавио на своје обећање. Јер, тај дечак није баш волео да
чита.
Много година касније тај дечак је ишао у седми разред. Опет је било пролеће. Тог
пролећа је имао час српског језика. Час је пратио од куће. Када је на монитору
видео њену слику, сетио се да је нешто обећао. Обећао је да ће читати песме
Десанке Максимовић. Онда је на интернету потражио њене песме и прочитао само
неколико. Јер, он још увек баш и није волео да чита.
На часу је наставница причала о песникињи и читала песму која је веома тужна. Све
оне песме које је прочитао нису личиле на ову. Ова песма била је посебна.
Расплакала је дечака. Слушајући песму размишљао је о деци која су убијена. Сетио
се својих безбрижних дана у школској клупи, сетио се својих другова, својих
страхова и својих срећних дана. Пожелео је да се такво зло које се десило у рату
није ни догодило и да су та деца могла да живе и буду безбрижна. Питао се да ли је
живот једног дана стварно живот, а другог дана смрт, тек тако, зато што је неко
мислио да је исправно да убије децу која су седела у клупи и учила математику. У тој
песми прочитао је страх . Они су се у страху ухватрили за руке да један другог утеше.
Могли су да кажу да ће све бити уреду, али како ? Како је то уреду ? Мислио је да су
дали руку један другом јер су тако могли да осете да и друга срца убрзано куцају, да
се и друга деца плаше, да су тако последњи пут могли да осете живот. Тада су
сигурно помислили на своје родитеље, браћу, сестре које су морали да оставе. Тај
тренутак је за њих био велики као цео живот, а онда је нестао. Остала је ова песма
да подсећа на њих, на њихово детињство које им је одузето. И све се то десило у
7