Трагови историје у књижевним делима трагови историје у књижевним делима_pdftodo_fpts4g | Page 23

Трагови историје у књижевним делима
Интервју
Интервју са Аном Франк
Желео бих данас да вас упознам са Аном Франк, једном од ретких Јеврејки која је
преживела стравичан Холокауст.
Добар дан Ана, на почетку желим да вам захвалим што сте пристали да
разговарате са мном и да поделите са мојим читаоцима и са мном вашу причу.
Молим вас кажите нам несто о вашем животу пре почетка рата.
Пре рата сам живела са својом породицом у Франкфурту на Мајни. Живот у
Франкфурту је био јако леп и миран. Имала сам пуно пријатеља, ишла сам у школу и
често сам шетала са својом породицом поред Мајне. Франкфурт је био најлепши у
пролеће, када природа оживи и свуда си могао да чујеш смех деце и да видиш
насмејана лица. Међутим све се то веома брзо променило доласком Нациста на
власт.
Реците ми какав је био живот Јевреја у то време?
Живот у Немачкој постао је јако тежак. Није више било насмејаних лица, људи су
сумњичаво и подозриво гладали једни у друге, оне које сам до тада сматрала
својим пријатељима веома су се променили, није више било дружења и шала, као
ни дугих шетњи поред реке. Јавила се велика мржња према Јеврејима и према
свима онима које су Нацисти сматрали нижом врстом. Људи су полако почели да
губе своју људскост. Плашећи се за наше животе, моји родитељи су одлучили да се
преселимо у Холандију.
Да ли сте се осећали безбедно када сте се преселили у Холандију?
Иако смо изгубили све што смо имали у Франкфурту, да, осећали смо се безбедније.
У Холандији, иако су се људи бојали рата и свега онога што рат доноси са собом,
није било мржње према Јеврејима. Међутим, то није дуго трајало и све се
променило када је Немачка окупирала Холандију. Тада смо моја породица и ја
морали да се скривамо од нациста у поткровљу једне зграде у Амстердаму.
Као тринаестогодишња девојчица у то време како си се ти тада осећала, Ана?
Када сам први пут видела кућу породице Ван Дан, у којој ћемо живети са њима,
мислила сам да је немогуће да се цела моја породица сакрије у њој а да нас неко
убрзо не пронађе. А онда, када смо се попели на поткровље видела сам да је цео
један спрат вешто сакривен и да је немогуће било шта приметити са улице, тако да
ћемо ту бити безбедни. У почетку ми је све то било занимљиво, осећала сам се као
да смо сви у некој великој авантури која ће се убрзо завршити, за неколико дана, и
да ћемо сви бити поново срећни и слободни. А када су се дани претворили у
недеље , а недеље у месеце схватила сам да мој живот никада више неће бити исти.
Р. Ј.
23