Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 88

Суштина поетике | часопис за књижевност
Од оне која је пред тобом клечала.
У чије си то кости заривао нокте,
Па мислиш да са сваког можеш кожу скидати
И бацати је у свој лагум да је тамо као заточеника чуваш?
Ти, краљу мој испод искривљене круне,
Кад ћеш више да одрастеш?
Зар не знаш да се тако не воде краљевства
И да је краљ некад и краљица?
Ја могу да ти завадим читав регион,
И успут посадим кукуте
Па да вас натерам да их у част помирења испијете.
Ја могу на уво да ти тихо певам док зубима језик оштрим.
Ја могу све, ал’ нећу, пашће ми круна.
Санда Ристић Стојановић | РАНА
Преувеличава крв, своје
Црвено слово у
Мојој песми,
Рецитује туђе ране
Као нож што дели
Земљу и небо на
Крилатост бола и подземност птица...
Преувеличава небо своју
Распршеност у отуђеност
Земље од грумена неба
Рањеног једнакошћу
Олуја и птица...
Преувеличава смрт своју
Владавину речи,
Које се окретно пењу
Уз песму,
88