Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 70
Суштина поетике | часопис за књижевност
После Другог светског рата, у Југославији без краља, са
Црквом у мишјој рупи и са радикално редефинисаним наци-
оналним питањем, за Илићеву родољубиву и државотворну
поезију није било места. Његови лирски стихови остали су у
оптицају захваљујући Антологији Богдана Поповића. Само
стваралаштво Војислава Илића Млађег наилазило је на опре-
чан пријем у јавности и код књижевне критике. Док га
Скерлић, као визионар и неко ко глорификује истину, оцењује
прелазном оценом /Илић је песник без великог талента
(...)/ Али, све је то улазуд! Утисак остаје, и он је, у својој
трагичности велик и силан(...) Из тог узрока, што су искрене
имаће успеха код данашњих српских читалаца, којима је
додијала лаж 2 , док је за Радомира Костантиновића и Симу
Пандуровића превасходно дворски и гробљански песник са
видним националним опредељењем.
У Србији овог века постепено се формира уверење да је
Илић један од класика српске књижевности, који је био
жигосан и бојкотован под комунизмом и тако неправедно
заборављен. Објавио је четрдесет књига, радио у Апелаци-
оном суду, а касније, све до пензије, био инспектор у Мини-
старству правде.
1 Јован Скерлић / Писци и књиге / Просвета / Београд 1964.
2 Исто
70