Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 22
Суштина поетике | часопис за књижевност
у шпорету, варнице ће искрити. Донеће се слама, и ми ћемо
пијукати, рикати, блејати; ја ћу рзати. Сешћемо на под и јести.
Мораћу да поједем парче белог лука. А потом... потом ће нам
деда причати како је то било кад је он био дете, па онда
песме, оне о Марку.
Сутрадан је Божић и нас тројица ћемо ломити чесницу.
Ја нећу наћи новчић са ликом краља Петра Првог, али шта год
да нађем у свом парчету, сви ће ме убеђивати да то пред-
ставља коња и ја ћу бити срећан. Онда ручамо, док нана тихо
рецитује; за себе, а опет за све нас, јер утихнемо.
"У Божића три ножића..."
Деда ће узети чашицу ракије, прекрстити се и рећи:
"О, јарки Бого, помогни, овесели, срећу придели. Нека је
срећан нови Божић."
Мог деде више нема на овоме свету већ шеснаест го-
дина, нема ни нане... Старим и сам, а молитве ми све дуже и
дуже. Живим далеко од места свог рођења и детињства, и
некада не успем да дођем за Божић. Ипак, и тада устанем пре
зоре на Бадњи дан, изађем напоље, окренем се ка огњишту
свом, затворим очи и чујем гласове мојих како ме дозивају, а
ја им одговарам; и чујем – и тамо! – ону шкрипу у ушима, ону
музику... Можда је то хук моје крви, лепет живота који постаје
чулан и схватљив баш и на само то јутро.
Нико ми никада није причао - ни шта, ни како, ни зашто.
Нико ме никада није учио вери, љубави, доброти, човечности,
само су ме пригрлили, пустили да "попуним" своје место.
Идем светом поносно и чисто, слободно и лако. Не морам да
се питам ко сам, не морам да доказујем шта сам.
Дођем ја, дођем, огњишту свом за Божић. Упртим секиру
на раме и кренем кроз снег. Идем први. Мог деде више нема,
али ја га видим јасно испред себе. Газим у стопе његове, као и
што је он некада, док је ишао први – сигуран сам – газио
стопама свог оца, деде... Газим стопама деде свога и не питам
се, не осврћем се, да ли ко гази мојим. Ја знам!
"Добро јутро и срећан нови Божић!"
22