Знам | Александар Стевановић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Знам | Александар Стевановић
Крштен сам на Бели петак када сам имао четрнаест месеци. Као дете сам неколико пута причешћиван. Нисам ишао на веронауку. Оче наш сам научио из црквеног календара са неких десет или годину више. Нешто касније прочитао сам Православни мисионар за годину 1960; сећам се текста о филму Бен Хур. Упознао сам касније и Стари и Нови завет. Нико ми никада није говорио да верујем у Бога, да сам православне вероисповести, да сам Србин...
Брава шкљоцну и дедина силуета се указа на вратима. Иза њега жута светлост се пробија и боде нам поспане очи. Ништа не каже, већ само оставља отворена врата, а брат и ја скачемо из топлих кревета и журно навлачимо одећу на себе. Брат, старији и бржи, први стиже до улазних врата и отвара их. Ја их затварам.
Зора још није сванула, али све се види. Снег је. Мраз нас поздравља, додирује и штипа нам образе. Силазимо низ спољне степенице на чијем нас крају дочекује деда. Ставља руку у џеп и вади прегршт кукуруза којим нам пуни рукавице, а онда и своје. Навлачи рукавице и дохвата своју велику секиру која га је чекала наслоњена уз зид. Дуле и ја узимамо две мање.
Деда креће, за њим Дуле, па ја. Пролазимо поред штале из које се зачу фрктање коња, а онда излазимо на раван. Снег дубок, али деда снажно прти. Дуле ступа у његове стопе, ја у Дулове. Тихо је, мирно, чује се само хрскање снега... и шкрипа, цијук у мојим ушима, али тако мелодична, и тако прија, и тако позната. То је оно исто што сам чуо и пре годину дана – хармонија тог јутра.
Прелазимо раван и хватамо се утабаног сеоског пута. Ходамо још неких педесетак метара и залазимо у шуму. Видим да је деда почео да осматра лево и десно од пута. Након кратког времена застаде и поче да се пење уз обалу, а ми за њим. Зађосмо десетак метара у шуму и деда се заустави. Ра-
20