ДАЉЕ, НИЗ УЛИЦУ
Када сe свест о томе да си сâм, нађе, као уко
пана, ту испред тебе... Нељубазна, окрутна, јача у
сваком погледу. Не дâ ти да прођеш. Не верујеш
да можеш да је заобиђеш. Чак и не видиш ништа
иза ње у тој уској улици, где се испречила као жен
ка гризлија, грозно расположена.
Назад не могу. Назад сам већ био. Тамо леже
распарчани, сви дани које сам улупао у бесмислу.
Сваки налик на једaн празан, велики, бели тањир
и сваки распукнут немо, без икаквог звука. Али
сад, кад бљесну ова спознаја, заљуља се сједињена
звучна завеса свег поломљеног времена, као иски
пована тона голих тањира, право на плочник, ма
сакрирајући тишину мирне улице, тог недељног
поподнева.
Ту лежи гомила шпицастих комада неправил
них облика, толико оштрих да парају и везу два
атома кисеоника у молекулу. Ту не би могао ни ди
сати, чак и кад би био луд да по томе ходаш. Ни
шта се ту више не дâ саставити. Ни пронаћи, које
парче припада ком дану.
Вихор бесмисла заљуљао је и масивни самосто
јећи сат, који је мерио само моје време, а ја ништа
нисам учинио да спречим његов пад. Управо је
треснуо, мало закачивши гомилу вриштеће ши
љатих комада, и баш се неочекивано бучно распао,
158