ТРЕБАЛО ЈЕ...
знаш, бака ми је говорила да
људи који кажу да се не плаше ничега
заправо не верују ни у шта
такви су најгори, рекла би и насмејала се
требало је да посумњам у тебе
онда када си рекао да немаш неке
велике страхове
застао си на тренутак и погледао ме са
осмехом који је био само трзај усана
и није добацио до твојих очију
а онда си питао чега се то плашим
ја
одувек сам се плашила свега:
рупе у озонском омотачу и метана
молекуларних облака и кваркова
гравитационих неправилности и ветрова
олуја на Јупитеру и звезда падалица
срца од леда на Плутону и снега
енергетских нивоа и атомског спектра
центра универзума и обода галаксија
други пут си се насмејао чујно и
смех је избијао из сваке поре твог тела
али поново није био ни близу твојих очију
рекао си да су моји страхови иреални
да сигурно не постоји разлог који би
оправдао све моје фобије
требало је истог тренутка да склоним
твоју руку са мог колена и побегнем
главом без обзира
требало је да се вратим кући и плачем
због бозона и не дозволим ти да ме
претвориш у себе
али нисам
месецима сам дозвољавала да ме
обликујеш као да сам од глине
а не
од атома
месецима сам дозвољавала да ме
третираш као камен који је добар само
за ударце длетом и чекићем
месецима