( колико нам оне то дозвољавају ) оцрта тренутак постојања , било да је реч о маслачку , сунцокрету , властитој слободи избора или скучености живота у савременом граду . Све је код Наталије једноставно исказано , па чак и љубавна занесеност , али у бити ове младе песникиње буја дубоко промишљање о смислу живота и постојања . Као да је већ свесна да се на оваква и слична питања једино у поезији одговори и утеха могу пронаћи .
Ива Максимовић ( Нови Сад , 2002 ) пева о самоћи , онако детиње и у римованом стиху , јер је то само један одраз њене досадашње песничке лектире . Љубав је неизоставна тема свих поета њених година ; у љубави се ужива , лети , али и с муком сазрева . Сваке је хвале вредан Ивин искорак у родољубиву поезију , па песма Србија остаје као вечити белег , траг једног наопаког времена чије ране , нажалост , осећају и генерације тек свршених средњошколаца .
Николина Дикић ( Нови Сад , 2002 ) је у свом поетском изразу склона краткој , сажетој форми , али се успешно опробала и у класичном облику неримованог сонета . Рефлексивност просто блесне из њеног стиха док се наизглед бави својим запажањима у окружењу и природном амбијенту . Само један детаљ , призор тек , довољни су да одгонетну осећања лирског субјекта , попут оних столова у школском дворишту ( песма Касниш ) који су постали симболом младости и заљубљености многим генерацијама .
Хелена Будимир ( Нови Сад , 2002 ) је , без обзира на своје младе године , већ изградила сопствени поетски израз храбро одговарајући стихом на многе запитаности , путене изазове и трептаје женског срца . Модернистички скројена строфа , костур речи у којем пулсира чиста емоција . Па и када се окрене мотивима из природе или друштвеног миљеа , јасно јесте да је Хеленина најважнија преокупација оно са-
8