Николина Дикић
БОЈЕ СРЕДИНЕ
Некад забачена у својој тишини Поспане главе све дубље упадам У лежаљку жуту са ресама белим Док се плаво небо по средини топи
Дарује своје боје мојим очима Које изгубим тек махом трептаја У новим јутрима неких старих дана Док се још наслућује топлота рана
Тада се оснаже гласови тишина У зеленој раскоши пролећних крошњи Као и цветању ружиних латица
И све те тишине позних зеленила Остају да ми гласно жуморе Између прошеног мира и немира
46