20 . МАРТ
Сунце се буди , птичице протежу своја крила и полако се стишава месечина . Дрвеће се диже , док зелене долине трепћу цветањем дивљих пупољака . Ветар над будном долином свира , док младе ласте , својим поносно узвишеним телом , наступају на небу . Корачам кроз плитку траву и зраци обасјавају моје лице . Издалека , спазих две пчеле које из часа у час , из минута у минут , нежно љубе цвеће расејано . Пролеће је стигло , а тебе још увек нема .
Скренух поглед ка небу – веран један иза другог облак путује у правцу дивљег путоказа . Корачајући у бледило , стапају се са небом . Мењају облик наизменично – час цветак , час човек , час авион . Све се спаја у гласну тишину која ће , заједно са временом , залечити у људима празнину . Туга се повлачи и људска душа сада живи . Гране се протежу са жељом да ухвате исписану слободу у пространству неба . Пролеће је стигло , а тебе још увек нема .
Лептири заплесаше и свака латица бива њихова бина . Бела рада , са осмехом гледана , лежи у мојој руци . Буди се срећа . Земљу исцепану ледом ишчилеле зиме залечило је румено , новорођено цвеће . Нова нада дошла је – осликана младалачким сјајем боја , топлотом љубљених латица . Сећање је исписано
24