Исидора Антонијевић
ПЛАВА САМОЋА
Допусти ми да сањам твоје дубоке , тамне очи . Допусти ми да се у новом дану пробудим и на тебе помислим . Да Сунце које извирује иза брега донесе ново обећање , урезано у тајни . Твоје одсуство постаје све гласније .
Хоћемо ли моћи , са детињастим сјајем у очима , да гледамо у звезде , верујући да су наше ? Хоћеш ли бити ту ? Хоћу ли моћи да волим икога као што сам тебе поново ?
Сунчан дан , а у мени још лежи туга . Небо бива плавље него икад , али са облака на облак више не скакућу звезде . Да ли се понекад сетиш мене ?
Тмина се диже , а спокој се утишава . Магла се буди и хладноћа се ближи . Дошла је ноћ у којој недостајеш ми . У овој ноћи ћу очима испуњеним тугом тражити тебе у даљини . Желећу да постанеш бистрији , видљивији . Твој видик да се у замисли не причини .
19