И опет оно једино што сам имао , то писање , било ми је одузето . Опет , као и пуно тога у животу до сада . Не кажем да није било лепих момената , али то је једино било моје . И опет ни тим ми није допуштено да владам . Зашто ? Једино и последње питање које ћу питати . Не тражим ничије сажаљење , јер живот је моја песма која ми је дата на писање . Сâм сам је почео , сам ћу је и завршити . Ни моји преци , ни савременици , ни комшије из кућа поред , ни она мачка која једино на мене сикће .
Ипак , упадаће у очи , тамо где треба у дну да стоји моје , стоји твоје име .
С љубављу и поштовањем , Јосиф
17