СЕДИМ У СОБИ У ПОТПУНОМ МРАКУ
Драга особо ,
Желим да ово напишем и кажем све што је остало да лебди негде око нас у ваздуху тензије . Прошло је скоро већ пола године . Чини се тако дуго , а опет прошло је као да сам синоћ заспао у јануару и данас се пробудио у мају . И даље мислим на тебе и покушавам да те силом истерам из главе . Не успева ! Моја музика као да свира другима , писање ми није више исто . Дани , иако нису празни , као да се чине тако . Не желим себи да признам да ми и даље фалиш , а ипак је тако .
Не причамо више . Што је разумљиво . А опет , стално си ту око мене и не допада ми се то . Као да стојим пред неким вратима са рукама пуним кључева , а не могу да нађем онај који одговара овој брави . Плашим се овог лета када ћу се вероватно по последњи пут окренути , да погледам хоризонт који се стидљиво крије иза Новог Сада . Да ли је тако боље ? Не знам . Да ли ћу се покајати ? Ни то не знам . Знам да ће ту свакако бити моји цветови који ће и даље мирисати потпуно и са мелодијом познанства .
Не могу рећи да се познајемо нити да заправо није тако . Мене није интересовала прошлост . У њој сам се утапао довољно . Можда је овако боље , јер и ову причу бих писао сам и знао бих њен крај . У овом случају ми није било допуштено да , као што често умем , напишем три тачке и да прича настави разговор са својим читаоцем . Овде је морала да буде само једна . Она коју сам се плашио да напишем . Али , ипак , учинила си то пре него што сам успео да довршим причу .
16