52
Прву ефикасну терапију сифилиса (Салварсан) развио је 1910. године Паул Ерлих, након чега су уследила испитивања сапеницилином и потврда његове ефикасности 1943. године. Пре појаве ефикасног начина лечења, најчешће су коришћени живаи изолација, при чему је начин лечења често бивао лошији од саме болести.
Претпоставља се да су многе познате историјске личности, међу којима и; Франц Шуберт, Артур Шопенхауер, Едуар Мане и Адолф Хитлер, имале ову болест.
Сифилис у уметничким и књижевним делима
Најраније уметничко дело у Европи које приказује оболелу особу од сифилиса је „Сифилитични мушкарац“ Албрехта Дирера, дрворез за кога се верује да представља Ландскнехте, северноевропске најамнике. Сматра се да мит о фаталној жени (фр. femme fatale) или „отровним женама“ 19. века, делимично потиче од „пустошења“ (масовних епидемија) која је изазвала ова болест, са класичним примерима у књижевности, укључујући и песму Џона Китса Лепа госпа без милости (фр. La Belle Dame sans Merci).