колико још могу да издржим. Како време одмиче и венчање се ближи, осећам се све
горе.
Сваки пут кад мислима прелазим пут, мисли ми застану на мосту, на граници између
моје и очеве речи. Пред очима су ми слике велике и моћне Дрине, која испод моста
протиче. Видим сваки њен вир, њене прелепе обале. Она дели Вељи Луг од Незука, она
дели мој понос од љубави и поштовања према оцу.
Колебам се, не знам шта да урадим, не знам шта да мислим. Плаши ме та мисао, али
све си више чини како се баш на том мосту налази решење мојих проблема. Ноћима
сањам како ће моји проблеми нестати у вировима моћне Дрине, како нећу изневерити
свога оца, нити погазити своју реч.
Фата Авдагина
Наилово писмо
И ето, разишли смо се пре него што смо се састали. Речима Вам не могу
описати колики је мој бол.
Кад се сетим, само када се сетим оне вечери када сам први пут угледао те
Ваше очи. Сама помисао да их никада нећу видети и да ме никада нећете њима
погледати ме разара. Ни срећу коју сам осетио у тренуку када је ваш отац Авдага
приста да Вашу руку да баш мени, не могу да опишем. Да сам знао да се толико
противите поћи за мене и да сте били спремни подићи руку на себе, чад се и убити да у
моју кућу не пођете, и ја бих одустао само да бих Ваш живот сачувао. Бар бих Вас још
који пут могао видети тако сређену, тако насмејану, тако најлепшу. А сада, потпуно
беспомоћно стојим испред вашег нагог, безживотног тела. Тај призор ме убија. Није
ми јасно зашто Вам сада пишем ово писмо када знам да га никада нећете прочитати ,
да никада нећете схватити моју тугу која је проузрокована Вашом смрћу.
Зар сте мислили да би Вам толико лоше било, да ћете толико несрећни бити поред
мене? Жао ми је , стварно ми је жао. Када бих свој живот мога дати у замену за
Ваш...
Свестан сам да ће ми отац наћи другу прилики за женидбу, да ће друга госпа
бити на Вашем месту, али знајте да Вас и Ваше очи никада нећу заборавити.
Наилбег Хамзић