Сида је последња фаза напада ХИВ вируса и уједно је и најтежа фаза. Светска здравствена организација је 1990. направила списак симптома које је груписала и које сада лекари широм света користе како би се јасно дефинисале фазе развоја инфекције. Овај списак је обновљен 2005.
•
•
•
•
Да би се тестирање на ХИВ успешно спровело, потребно је да у крви оболелог постоји довољна количина специфичних антитела. То се дешава тек 6-8 недеља након инфекције, а временски период до тог тренутка се зове „период прозора“. У том периоду резултат теста може бити негативан чак и ако инфекција постоји (лажно негативан резултат). Због тога се у случају негативног резултата, тестирање обично понавља након шест месеци.
Најчешће се користи тзв. имуноензимски тест (енгл. Enzyme Linked Immunosorbent Assay - ELISA). Он се заснива на везивању антитела из крви пацијента са антигенима који су везани за подлогу. У реакцију се могу укључити и антитела животињског порекла која су обележена ензимом ради бољег уочавања. У зависности од врсте коришћеног антигена, ови тестови могу имати различиту осетљивост и на основу тога се врши њихова класификација на генерације. Добре резултате дају тестови треће и четврте генерације.
За потврду резултата добијених претходном методом користи се Вестерн блот тест који реагује на вирусне протеине. Прво се вирус разложи на саставне делове и врши се њихово раздвајање гел-електрофорезом на основу разлике у молекулској маси. Затим се издвојени протеини пребацују из гела на нитроцелулозне траке и спроводи се ELISA тест. Резултати се очитавају на посебним тракама.
Постоје и тестови којима се открива сама структура вируса (нпр. PCR) и то већ после 10 до 15 дана од настанка инфекције, али се такви тестови не користе често јер су веома скупи.
Тзв. брзи тестови, који се могу купити у апотекама, дају резултате за свега десетак минута али нису довољно прецизни. Већина оваквих тестова има осетљивост 99% и специфичност 98%.
ТЕСТИРАЊЕ
НА
ХИВ