4
ПТИЦА ИЗ НАШЕГ ГНЕЗДА
Тагоре , индијски писац , песник , драматург , филозоф , есејиста , је сигурно један од препознатљивих симбола савремене Индије и мост који повезује Исток и Запад . Рођен је 7 . маја 1861 у Калкути као најмлађе дете хиндуистичког филозофа и верског
мистика Девендранаха . До седамнаесте године се образовао код куће , а затим је испунио очево очекивање и одлази у Енглеску на студије права . Сувопарна материја није могла дуго да задржи овај креативан и немиран дух и Тагоре се враћа у Индију и посвећује се њижевном раду . Ипак , боравак у Лондону није био узалудан јер је већ тада објавио је своје прве две збирке песама - „ Вечерње песме “ и „ Јутарње песме “. Битан моменат за његово стваралаштво представља Нобелова награда коју добија 1913 . године за збирку песама „ Гитанџали “. Тагоре је поред књижевног ангажмана имао и друштвени тако што је повремено учествовао у Индијском националистичком покрету где се упознао и спријатељио са Гандијем . Значајан је и по томе што је написао индијску националну химну ( Ђана Гана Мана ) и химну Бангладеша ( Амар шонар Бангла ). Умро је у свом родном граду 7 . августа 1941 . године . Аутор више од 1.000 поема , 24 драме , осам романа , више од 2.000 песама и великог броја есеја , Тагоре је током европске турнеје у новембру 1926 . посетио Београд . Из многобројних изјава и предавања која су обележила посету издвојићемо ову коју је дао приликом сусрета са светим владиком Николајем Велимировићем . Тагоре је рекао : ,, Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањима од осталих западних народа . За вашу љубазност ја вам не могу изразити своју захвалност . Ја волим овај народ што има спонтано осећање , што има топло срце које уме да се одушеви . Како је то пријатна ствар бити толико вољен и познат у једном свету у који ниси никад очекивао да дођеш ! Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале . Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу .” И данас нам Тагоре говори после осам деценија . Блиским и разумљивим језиком нас дозива и позива да га следимо :
Ко си ти , читаоче , који читаш ове песме сто година После мене ? Не могу да ти пошаљем Ни један једини цвет из овог пролетног обиља , Ниједан златни прамен ових облака . Хајде , широм отвори вата и погледај сву ту лепоту ! Из расцветале баште набери мирисна сећања На ишчезле цветове од пре стотину година . У радости свог срца доживећеш ову силну радост која је , Певајући једног пролећног јутра посалала свој весели глас на стогодишње путовање . ( Преузето из збирке Градинар )