Моја отаџбина
Место боравка милиона и милиона живих бића, уважено на
различите начине од сваке врсте понаособ и достојно уздаха
дивљења сваког ко искуси његове лепоте јесте свет. Он је једна
комплетна целина, али ипак сачињена од мноштва различитих.
Живим у једној такорећи малој земљи, која је по многима
занемарљива, сувишна држава са неоствареним сновима уместо
идејама за боље сутра. Наравно, то су мишљења многих
незнанаца којима је овакво мишљење опроштено само
захваљујући слепој љубави према својој домовини. Та љубав је
просто урођена и мора постојати у свакоме, јер се захваљујући
њој појединци удружују, формирају штит саткан од заједничких
интересовања, и тако заштитнички настројени са правом чувају
наслеђе својих предака, односно свако добро, лоше или вредно
сећање због којег смо оно што јесмо и што би требало да
негујемо и чувамо. Када помислимо на отаџбину мислимо на
место које волимо због чињенице која говори да негде
припадамо. Та припадност је урођена, али не увек и
препознатљива. Многима је наметнуто искушење јер представља
тајну која временом избледи, али нажалост увек остаје та нека
празнина која вапи и преклиње за испуњење. Таквим људима је
потребна утеха због које су спремни и да лутају, само да би бар
један делић придобили за себе. Утеху добијамо од својих
најмилијих, али када су околности такве да је породица само
неостварен сан који прижељкујемо или нас од ње деле
километри, препуштени смо сами себи и ономе што је у том
тренутку једина могућност. Оваквих ситуација је на претек у
животу, међутим када јединствену равнотежу поремети велики