РАЗГОВОРУ СА ТОМ СОЈЕРОМ НИКАД КРАЈА
Том Сојера одликују многе врлине и мане. Некада је
толико непромишљен да „ували“ и себе и друге у невољу, а
некада је толико добар да изненади све присутне.
Једног лепог летњег дана шетала сам се улицом у којој је
живео Том Сојер. Одмах сам приметила његов танак струк и
коврџаву косу, а лице су му красиле пеге. Мени је био
симпатичан баш због те његове косе. Силно сам желела да му
поставим неколико питања. Прво сам морала да га ухватим,
играо се са другарима. Викнула сам његово име, окренуо се и
тада смо започели разговор.
Прво сам га питала оно што ме је јако занимало. Питала
сам га:„Томe Сојеру, зашто си споменуо име друге девојчице
док си се верио са Беки? То ју је повредило, она ми је
другарица, како си могао?“
Тому се подигла коса на глави, замишљено је ћутао неко
време, а онда је почео да се правда: „Па ... знаш, нисам то