УРОШ КОСИЋ
ЕФЕКАТ СТАКЛЕНЕ БАШТЕ
Ефекат стаклене баште је процес загревања планете Земље који је настао поремећајем енергетске равнотеже између количине зрачења које Земљина површина прима од Сунца и враћа у свемир. Део топлотног зрачења, које стиже до земљине коре, одбија се у атмосферу и, уместо да оде у свемир, апсорбују га неки гасови у атмосфери и поновно дозрачују на Земљу. На овај начин се температура Земљине површине повишава. Гасови који највише доприносе овом феномену су угљен-диоксид и метан.
Атмосфера Земље одбија део (37-39%) енергије коју Сунце директно емитује (појам под називом албедо), док остатак (зрачење мањих таласних дужина) пада на тло и загрева га, а тло потом емитује инфрацрвене зраке (дужи таласи) који, у нормалним околностима, углавном одлазе у свемир. Међутим уколико у атмосфери постоје гасови који упијају овакво зрачење, доћи ће до повећања температуре атмосфере. То се догодило са атмосфером Земље у последњем веку.
Укратко, Сунце емитује енергију разних таласних дужина, добар део тога стигне до Земљине површине, доприноси стварању и одржавању свог живота на Земљи, а део тог зрачења потом бива емитован у свемир и природа је у равнотежи. Ако нешто задржи део тог зрачења, равнотежа се квари и настају проблеми. Оно што задржи зрачење је познато под називом гасови стаклене баште, а проблеми који настају су познати под називом глобално загревање. Атмосферски гасови првенствено угљен-диоксид и водена пара, у атмосфери стварају ефекат стаклене баште и одржавају просечну температуру на Земљи око 15 степени. Без ових гасова просечна температура би била -18 степени.
Светска метеоролошка организација (СМО) и Програм Уједињених нација за животну средину (UNEP) су 1988. године у Женеви оформили Међувладин панел за климатске промене (Intergovermental Panel on Climate Change - IPCC). У његовом раду учествују све земље чланице СМО и Уједињених нација (УН), њих 195, као и преко 2.500 научника и стручњака из различитих научних области. Основни задатак IPCC -а је синтеза и оцена научних, технолошких и социо-економских сазнања широм света о климатским променама које су последица људске активности, потенцијалним последицама и могућим начинима за адаптацију и ублажавање тих последица.
Ови закључци се објављују у извештајима који су доступни јавности на сваких неколико година. До сада су објављена пет извештаја (1990, 1995, 2001, 2007. и 2014. године). У децембру 2007, IPCC и Ал Гор (бивши амерички потпредседник) су добили Нобелову награду за мир “за напор који су уложили тежећи да прикупе на једном месту и шире сазнања о климатским променама које изазива човек, као и темељ који су положили за будуће мере потребне за супростављање таквим променама”