С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
прихвати. Зато су жене храбрије, да кажу, да пишу, да покажу, признају... Жене се уче од мушкараца одлучности, а мушкарци од жена храбрости, зато само заједно успевају да одрже свет, зато су њих двоје, мушкарац и жена – једно.
Да заокружи ове мисли ту је Песма жене, да нас подсети како не дајемо довољно од себе, олако одустајемо, не користимо оно што знамо и дарове које имамо, предале смо се, некако улењиле, често обесхрабрене трајемо, а дато нам је да знамо тајну живота и смрти, тајну припадности природи, тајну како огромна снага и највећа нежност могу бити у једном крхком женском телу. Наручја ми пуна, препуна Још из доба златног Евиног, Дивљег биља, цвећа, А косе, густе ми косе, Још пуне су влажне су росе, Прадавних људских пролећа.
И као што нам у животу треба равнотежа и осврт око себе да не бисмо превише остали задубљени у сопство и изгубили из вида све оно што траје око нас, тако се у средишту Поетике, као права равнотежа домаћим стиховима, налазе гости – индијски песник и три даме, једна из Русије, друга из Украјине, а трећа из Енглеске. Да погледамо мало очима других народа. Дебејсиш Парашар ће вас одмах освојити, непосредним и искреним стиховима, пуним разумевања за човека и његову природу. И даће вам дозволу да сањате, јер је право на снове исто као и право на ваздух – неприкосновено наше. А заборавили смо да
9