С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Песме у прози | Марко Јовић
НАДИЈА САНТОС
Када Надија натклони месо прстима, кожа на шакама постане губилиште по ком се сударају молекули ваздуха. Лете у виду метеора. Њихови ударци одзвањају попут покајања мајке што чује бебин врисак након дванаест сати рада за касом. Надијине руке су пуне свежег воћа. Ако искорачи да погледа кроз прозор, паркет ће се претворити у читаву плантажу банана. На чијој ће кори, ако ипак одлучи да устане, након дугог оклевања, поломити кости. Стан у ком је одрасла, прекривен је поморанџином опном и Надија не може да удише ваздух спољног света. Уста су јој напуњена воћном салатом и језик се забоде у доње непце кад размакне усне. Она је снажна. Јача од наде на првој хемотерапији. Кад извади оловку из поцепаног џепа, египатски свештеници занеме од страха за који се касније испостави да је последица дивљења. Као девојчица, маштала је о путовању на Уран. Уран је пронашла испод палминог дрвета, у мраку крај речног талога. Уран који је открила био је блатњав, лепљив и мирисао је на трулеж. Такав призор није допуштао да се врати назад у свој дом. У здање чије су сенке светле попут Медитерана и хладне као август у Британији. Надија никада пре није размишљала о трулим поморанџама. О паразитима који нагризају њихову утробу онако како дете нагриза кувано јаје. Уранова плава
78