С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
су ми спајале очи. Сваки дан ме је будила, сваки дан би била све јача и јача, скоро као да ме је дозивала к њој. Првих тридесет минута бих је само немо гледао, немоћан да станем на своје трешњине петељке. Када бих коначно одлучио да одем до прозора, светлост би утихнула. Не би никада нестала, али увек се држала на истој удаљености од мене и не би ми дала да је дотакнем. Подсећала ме је на моју сестру. Као дете бих је јурио покушавајући да је ухватим за кику коју јој је моја бака сваки дан правила, али би ми увек побегла. Онако мала могла је да лети кроз двориште као што морска пена лети на таласима. Када су бубњеви у мојој глави престали,( да праве музику) направио сам себи чај. Његова топлота и мирис лечили су ме. Били су одбрамбена сила против болести која ме је обгрлила и чврсто држала.
Чуо сам звоно на вратима. Иза њих је стајала висока жена бледог лица, црвених усана и дугачког носа. Њена златна коса падала јој је преко рамена, очешљана и нежна. Носила је исти онај црвени мантил који сам јој купио за рођендан пре петнаест година. Заронивши јој у крупне смеђе очи, осмехнула се. Спустила је главу, а када ју је опет подигла дочекали су ме њени снежнобели бисери. Моје срце је прескочило откуцај, а бол који сам јутрос осетио повукао се. Позвао сам је да уђе. Ставивши ногу на праг унела је светлост у мој дом. Дувански дим који се увијао у мојој спаваћој соби, тама која ме је гушила и мирис пића од синоћ нестали су, а на нас је пало оно Сунце што ми је јутрос осветљавало прозор.
Питао сам се шта сам урадио у животу да заслужим овако лепу и брижну жену. Дуго смо причали. Рекла ми је
75