Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 7

Суштина поетике | часопис за књижевност
крај, већ само уз помоћ својих људи и своје земље, јер само
ако знамо коме и где припадамо можемо ићи даље.
Последњи број Суштине поетике, управо ме на то под-
сетио – где смо а где треба да будемо, какви смо а какви смо
могли бити и чији смо заиста а коме се дајемо.
Разумеле смо се Поетика и ја већ на прву причу, о
Баба–Стојни, из пера Данијеле Трајковић. Топли врањски
говор и дирљиво једноставна повест о једној прекинутој
љубави која је и након много, много година жива и
свеприсутна. И колико је таквих прича, о непроживљеним
животима, неиспуњеним љубавима, непоказаним способно-
стима, даровима... Баба–Стојна је и поред тога без горчине,
омиљена међу децом која су увек жељна њених прича, на
којима се учи, одраста и сазрева, ако се уме слушати.
Свако од нас је само једна карика у ланцу који се
протеже дуго иза и, ако имамо среће, дуго испред нас. Ми
смо скуп колико својих личних искустава толико и знања и
осећања наших предака, који су уткани у нас и које не
смемо занемарити, јер само тако ћемо бити сигурни где год
нас живот одведе и задржи. О томе дивно приповеда
Александар Стевановић у причи Знам, присећајући се
зимског јутра када одлази са дедом и братом да уберу
бадњак: Снег дубок али деда снажно прти. Дуле ступа у
његове стопе, ја у Дулове. Одавно нема ни деде, ни баке, али
остало је сећање, знамен најлепшег описа који се може
замислити: Лепа као јутро Бадњег дана. Довољан темељ за
сигурност и праву меру за све у животу: Идем светом поно-
сно и чисто, слободно и лако. Не морам да се питам ко сам,
7