Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 69

Суштина поетике | часопис за књижевност
Из небрушеног дијаманта
У плави сафир севнуо,
Том искрицом малом
Што у плашљивом
Срцу један је плам
Жудно разгорео.
Кад бих те сада срела
На само тренутак,
Из мог би се глувог
Крика ласте иселиле,
На мом би се рамену
Зрнца таштине у
Пристанак скаменила...
А руке моје, од чежње
Уморне на твом би се
Меканом врату одмориле;
Кад бих те сада срела,
Читав би се океан чекања
У кратер од жеља
Истог тренутка улио,
А моје срце од чежње
Саткано у твоје срце би
Нити уткало.
*
69