С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
када ми се вратиш, не могу да побегнем од осећања да си само моја. Не могу да замислим да друге гледаш на исти начин као и мене, а верујем да си и издвојила део себе који је само и једино мој.
Занимљиво, сви кажу да је црно твоја боја, а за мене си ту увек у белом. Добро, црно јесте твоја боја; црна ти је коса, тамне су ти очи, али пут ти је бела, и хаљина мора бити бела. Црним бојиш, мада си расплинута, треперава, нежна бела. Опет, шта је погрешно са црним? Црно скрива, црно открива. Ноћ. Ноћу човек највише осећа самог себе. Ноћ садржи одговоре. Барем даје такву могућност. Могућност да дубоко потонеш у себе и да схватиш шта дани доносе и шта могу донети. Тишина је природан, схватљив део ноћи, док је дању узнемиравајућа и нелагодна. Када звук пробије ноћ, то је звук вредан, онај који је битан, око којега свијамо мисли, осећања, треперење тела и жељу да проникнемо у њега.
Мало сам сада одлутао од онога што заиста желим да ти кажем, а то је – опрости ми! Опрости ми на свим покушајима да те отерам од себе. Борио сам се, јесам! Опрости што сам много пута слушао друге који су ми говорили да ти ниси за мене, да због тебе пропуштам многе ствари, да заслужујем да будем срећан... опрости ми. Иако ово осећам већ дуже време, сада тек признајем. Признајем да си ти дубоко у мени и да те нико не може одатле отргнути. А и предуго смо заједно за тако нешто. Заједно још од оне ноћи када сам имао дванаест или тринаест година. Сећаш ли се? Не? Те, сада давне, зимске ноћи, утопљен у свом уском кревету, склапао сам корицу похабаног џепног издања
61