Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност

Суштина поетике | часопис за књижевност Кћи угледног властелина Војихне, жена деспота Угљеше Мрњавчевића и мајка трогодишњег дечака, била је као сев радости на кратко среће миљеница. Са двадесет две године удова, по сечиву судбине газила је сама, црнилом завијена до свог уточишта у дому Хребељановића. Сведок злог доба – кроз поља косовских божура, по триста се Српкиња у једном дану замонашило, да би се тугом закрилило, вапаје у молитве излило. Деспотица Јелена се са кнегињом Милицом у Манастиру Жупања замо- нашила. Љубостињске монахиње потом, Јефимија и Јевге- нија, мудроносне мати намучене Србије, пред Бајазитом су речју од силног биле силније. Тек серафими могу прозрети толику мудрост и богооснажене душе уцвељене жене, мајке и Српкиње, која с кнегињом Милицом у свом двору у Серу, Бајазита, највећег свог непријатеља моли и кога вешто умоли да одагна над Стефаном клевете и да допусти да мошти српске Светитељке Петке у отачаство пренесе. Благотворне њене речи суште мудрости деспота су Стефана сачувале и себре реликвијом задржале у окриље напаћене земље. „Љуту буру душе своје и тела“ молитвено је речју нитила по свили „Похвалу кнезу Лазару“, на полеђини иконе „Тугу за младенцем Угљешом“, за царске двери олтара „Мољење Господу“ – везла исповедно дароносе Хиландару (за душу сину својему) и Раваници (за душу Светом мученику Лазару). Тугу је у лучу извила, стихо- творјем запламтила прва наша песникиња. „Деспотица, госпођа и мајка“, како су је ословљавала деца Лазарева, 39

Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 39