С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
очитавање божанства, живота, те његови зраци као небески утицаји на земљу, а узимајући у обзир додату лексему потом, може се наслутити да је ово дело или приближавање недокучивом по себи или иницајлна каписла за то. Такође, у поменутом насловном споју, алудира се на оптимистичку слику живота, за коју, тек читањем, можемо видети да ли се одржала као таква или ју је нешто оповргло. Мироова тврдња да се „ слика никад не завршава и никад не почиње, те да је као ветар, нешто што увек иде без предаха постаће мото не само дела, већ и начина третирања главних ликова. Тако Јота први пут види Никол кроз инжењерско помагало несигуран да ли је жива или не. Та мрља на песку заправо је нешто што виђа сваки дан, али је са друге стране једина која је у њему изазвала осећање, толико да јој приђе и упозна. Поменута слика постојала је много пре у његовом уму, али се тачно одређеног дана, у одређено време, конкретизовала не престајући да траје до краја романа. То што је Јота градитељ мостова, а не уметник, није случајно, јер је поменута грађевина симбол који има значајно место у роману. Наиме, постоје две врсте мостова, и то: они које јунаци изтрађују у себи и они које успостављају у међусобним односима. С обзиром на то да он симболизује прелазак са земље на небо, људско у надљудско, пролазност у бесмртност, може се рећи да су се у Јоти у Никол изградили мостови оног трена када су се упознали, те да је то изазвало формирање једног стабилног између себе. Захваљујући томе, успеће да превазиђу разлике у темпераменту, последице саобраћајне несреће, која је могла бити фатална и као такви упутити се у далеку
36