С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Сагледавајући услове његовог одрастања, где је музика била примат, имајући у виду његову професију као познаваоца језика, јасно је зашто је трагао за хармонијом, зашто је реч имала разорну моћ. Херметичност његове поезије свакако је отежавала прихватање код шире читалачке публике, књижевних критичара, а писао је онако како нико други око њега тада није писао. Лепота његових песама, приповедака, драма и есеја уочена је тек половином прошлог века, кад он више није био жив. Па ипак, без обзира на то што је стваралаштво Момчила Настасијевића данас прихваћено и изузетно цењено, о њему се и даље говори као о загонетном песнику.
Превише је био повучен, сам. Свестан скорог краја, одбацио је прерано овоземаљски живот и спас као радост видео у смрти као дану новог рађања. Умро је 13. фебруара 1938. године, у 44. години затворивши свој последњи круг.
Па пролеће над нама плаветна рашири крила; са тајне спаде скрама, сном букну у биљку клица, и заромори гора, и запева тица.
( Одломак последње песме Прича)
Напомена
Слика у тексту Мој брат Момчило дело је Живорада Настасијевића
27