С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
такву захтевну форму, Ана је показала изузетно познавање спољашње и унутрашње структуре строфе и риме.
Полазни мотив њеног сонетног венца су стихови XIII
Миљковићевог сонета Крај путовања који гласе: То чему се молите је Жалосни Славуј. Љубав никада није завршена. Чега има људског у патњи? О чуј Дан одјекује. Непокретне звезде стоје. Празне руке празно срце пуста сена и нема мене, ал има љубави моје
За оба песника свет је саздан од дијалектичких укрштаја супротности, а оно што доноси страх је опште ништавило: Рекоше свет, рекоше тишину, рекоше музику рекоше биће, рекоше мир и сласт у урлику А ја схватих само крв и ђаволе.
Збирка Утрнуле речи говори о Аниној великој стваралачкој индивидуалности. Са једне стране налази се свест о парадоксалности живота, о варљивости времена и неминовности пролазности. Са друге стране је човекова моћ – љубав, траг који оставља својим битисањем и чистота којим прихвата животни круг и не стоји заглављен у њему. Снага коју Ана носи у себи преточена је у снажне песничке слике и ја вас позивам да их читајући њену нову збирку сами откријете.
17