Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 156

Суштина поетике | часопис за књижевност
Руке ми вежу људи без душе, без свог ума
У туђој снази бесни, сами пред собом дични
Мене би да одведу далеко од старог друма
Без темеља, без грађе куле дижу невични
А мојој птици бране умрли пев да оживи
Залуд гудала, струне – невични време кроје
За бездушје њино – увек су други криви
Мада знам – за њих – сем њих други не постоје
*
НОВО ДОБА
Дај ми мудрост везаног језика, Боже
И очи да само сенку видим своју,
Осећања испод најежене коже;
Дај разум сакривен у звездања броју.
За празне галаме уши нек оглуве.
Пробиј бубне опне да слушам тишину,
Јер волим је више од зујања муве,
Кад човек осети човека тежину.
Дај ми кутак света где нико не живи;
Бар не они што се подругљиво крсте,
Они што су прави – а сви други криви,
Што у крв и мед су умочили прсте.
156