С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Не, почело је отприлике пола године након венчања. Удала се са двадесет година. Мислим да је била сувише млада за брак. Сви смо били у шоку када се убила. Нико није ни слутио да је њено ментално стање толико озбиљно.
– Није се радило о некој несрећи? Ако је имала рупе у сећању, можда је месечарила, или нешто слично?
– Не, није било сумње у самоубиство. Оставила ми је писмо. – Вама, а не супругу? – Можда је то чудно, али била сам јој једина породица.
Још увек чувам то писмо. – Да ли би било чудно ако бих тражила да прочитам њено писмо?
Карлота је оклевала неколико тренутака, али на крају је превагнуо предосећај да Партисија зна више него што је спремна да каже. – Донећу ти писмо, нема никакве штете, ако ти покажем. Вратила се десетак минута касније носећи коверту пожутелу од старости. – Хвала Вам, знам да Вам је ово сувише болно присећање. – рекла је отварајући коверат и вадећи писмо.
„ Најдража тетка Карлота,
Опрости ми што одлазим на овај начин. Знам да губим разум и плашим се да ћу морати да одем на лечење. Плашим се да ћу заувек бити затворена. Не могу поднети ни саму помисао на лудницу. Знам да ћу осрамотити породицу и молим те да ми опростиш. Воли те, Алисија“
138