С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
На причу прича | Сенка Војиновић
ИСТО ТО, САМО МАЛО ДРУКЧИЈЕ
– А ја ћу ти бајку испричати – проговори Маргарита и стави узаврелу руку на ошишану главу. – Била је на свету једна тета. И није имала деце, и среће никакве такође није имала. И ето, у почетку је дуго плакала, а после је постала зла...
М. Булгаков, Мајстор и Маргарита
Од свих истина, бирам поетске. Можда су почесто нереалне, бајковите, па и непрактичне и недовољно утешне, али су лепе. Најлепше. Једнима смешне, другима узвишене. Је ли то и некаква дефиниција патетике? Постајем ли ја то с годинама патетична? Па нека сам. Све је, на крају крајева, ствар избора. Човек може да изабере и да се суноврати у сопствени пораз. Само, нисам сигурна у том случају ко је кога изабрао, човек пораз или пораз човека. Не верујем у судбине и предестинације, али ипак, ипак, можда се нешто припрема у нама полако и дуго, много пре него што тога постанемо свесни или нам се предочи као извесно и одређујуће.
Намерно остати нечија неостварена чежња. Знам, звучи неизмерно глупо и у највишој мери одудара од свих хедонистичких принципа у овом, без остатка, материјалном свету, делује као бедно оправдање и изговор за пропуштено, па, ето, и то се деси. И то не из неког хира,
127