С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
а он( искрену) устрепталост душе:
Без сумње наш је Евгеније Ко дете заљубљен у Тању. Љубавним сном занесен бдије; Сањари стално, ноћу, дању; 25
И као некад она, наш се јунак осмељује да напише писмо – исповест, у коме читамо како је некад мислио да слобода може да надокнади срећу, а што га је довело до тога да сад лута по свету грубом итд., те стога моли Татјану – да би био жив – да је сваког дана може барем да среће. Но, одговора на то није било, ни на друго, ни на треће писмо његово, али до( драматичног) сусрета – епилога, ипак, долази на двору, где Оњегин затиче кнегињу како – чита, управо, писма која јој је био послао. Она не пропушта да у тој прилици призове у сећање њихов први сусрет, у опустелој степи, на селу и толико другачијег од амбијента на двору и онај хладан пријем на који су наишле тада речи њене младалачке љубави.
У пустињи, далеко, сама, Ван таштина и дворске свите Нимало се не свиђах вама... Па што ме сада прогоните? 26
25 Гл. VIII, 30. 26 Гл. VIII, 44.
112