С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Колико је ломан створ човек и до које мере може изгубити борбу са својим манама и страховима показује нам и живот Војислава Илића Млађег, песника којег новије генерације скоро да не познају, а многи га поистовећују са његовим славнијим имењаком. Да исправи ову неправду потрудила се Милена Ћировић и пружила нам много више од књижевне историје, биографију, колико животну, толико и уметничку, јер су оне код Илића одредиле једна другу и преплеле се до крајњих граница. Живо исприповедана прича Илићевог живота, слика његовог бурног карактера који га је натерао да пуца у вољену жену у наступу љубоморе, све поткрепљено и запечаћено цитатима његових стихова, учиниће да пожелите да се много дубље и потпуније позабавите стваралаштвом овог песника, чији су стихови уклесани и на споменику српским јунацима на Зејтинлику.
Када смо тако добро савладали прошлост и подсетили се шта смо све добили и одакле долазимо, време је да нас песници суоче са садашњим тренутком. Шта видимо на тој слици... Пријатеље разбацане по свету којима се обраћа Милена Вукоје Стаменковић у песмама Из Расејања. Човека који се прави да је сам себи довољан, у коме умиру снови( Навика), град чији су људи разбацани, заборављени, разједињени( Мом граду). Али зато одмах иза тога прави показатељ где лежи нада – у младима, а ако су они као Лазар Буква, има спаса за ову земљу и овај народ. Увек треба похвалити храброст младости и од ње учити, не утапати се, него ићи својим путем који се јасно осети ако се послуша хук крви, она ће јасно рећи куда и како ићи.
11