С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Сва гориш... ево воде свете..." – " Ја нисам болесна ни снена; Знаш, дадо... ја сам... заљубљена!" 20
А онда и, мимо обичаја времена, пише писмо Оњегину, да стихови песника, својом непосредношћу, љупкошћу чине то – готово два столећа до сада – да генерације читалаца отада изабиру, по правилу, да многе од њих трајно задрже у памћењу и понављају. Један мањи број њихов био би:
Пишем вам – шта бих знала боље? И шта вам више могу рећи? Сад зависи од ваше воље Презрење ваше да л ' ћу стећи.
У селу да вас видим нашем, Да се веселим гласу вашем, Да вам што кажем, па да затим О истом мислим и да патим
Што дођосте у наше село? У степи, где мој живот траје, Ја не бих срела вас зацело И не бих знала патња шта је. 21 Тај изабраник девојачког срца биће, дакако, један једини и заувек, њега је небо подарило њој, како то бива,
20 Гл. III, 19. 21 Писмо Татјане Оњегину.
109