Да не заборавимо
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Да не заборавимо
ЈАРАЦ ЖИВОДЕРАЦ
Био старац и баба, па имали два сина и двије снахе. Они су били врло сиромашни и нијесу ништа имали до једнога јарца. Један дан пошље старац млађу снаху да води јарца у шуму, да му накреше да не би крепао од глади. Она по заповијести отиде с јарцем, али мало час ето ти јарца кући, па се стане дрекењати око куће: " Мехехе!" Старац изиђе и запита га шта му је и што је дошао кући. А он одговори:
− Послао си снаху да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу.
Онда старац пошље другу снаху; али јарац онако уради и код ње. Пошље старац сина млађега, али јарац онако уради и њему; пошље старијега, и старијему учини јарац онако. Сад пође бака, узме у рукавицу осјевина и стане просипати за собом, вабећи јарца: − Јац јацо, јац јацо! Јарац иђаше за бабом докле тецијаше из њезине рукавице осјевина, а кад нестаде, он се онда врати кући по своме обичају и стане га дрека око куће: − Мехехе! Опет га старац запита шта му је, а он одговори: − Послао си бабурину да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу.
Старац мислећи да је истина што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац ражљути, и како дођу кући, одмах јарца закоље, одере га, осоли, натакне на ражањ и привуче га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бјежи, бјежи, те у лисичију јаму, а лисица не бјеше код куће. Кад лисица дође, чује да има неко у њезиној кући и не смједе уљећи унутра, него пође од своје куће
94