Број 50 - 51 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 21
Суштина поетике | часопис за књижевност
Четири песме | Небојша Станојковић
БЕШЕ РЕЧ
И беше реч, па негде оде
Беше част и крв због слободе
Беше јунаштво и били су људи
Беше и човек, сад само су ћуди
И понос некад беше без гордости
Самилост беше без подлости
У истини некад беше смисао
Сад је правда тек само мисао
Човек човеку не беше само вук
Брат брату више но вода и лук
Беше некад, сад само смо ми
Кȏ бледе сенке негдашњих људи
СЕНКЕ
Још сањам ону кућу
Усамљену на ледини
Сву у шипражју и прућу
Крв што увек следи се у мени
Још увек испред ње стојим
Удова укочених, непомичан
И тужан сам и страшно се бојим
На прозору неко, ко мени је сличан
21