С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
трептајем који му је досуђен у вјечности, од ње смо и ми саздани. Свјетлост је у нама и ми смо у њој, она нас окружује, по њој се расплињујемо, њоме се хранимо и опијамо, без ње нас не би ни било. И свјетлости је потребна храна, и она је налази у љубави, више у оној коју ми другима подарујемо него коју други нама узвраћају.
Између сна и јаве, стварног и фантасмагоричног, нема никакве друге границе осим наше мисли која може бити и овострана и онострана. Такав закључак се намеће послије читања многих записа у овој књизи, а своју потврду посебно налази у сцени када налазник новчаника сустиже човјека који га је изгубио и – гле! – у њему препознаје себе. Није ли то одраз наше сталне запитаности ко смо, одакле долазимо у куда идемо, није ли исказивање потребе за самоспознавањем? Јесмо ли истовремено у бићу оног који пита и оног од кога очекујемо одговор? Или смо на тој танкој линији која раздваја( или спаја) свијет са земаљским обиљежјима и његов одраз у огледалу неког паралелног свијета који се стално врзма између наше свијести и подсвијести?
Човјек је, индиректно нам поручује Илија Шаула, ништа друго него мисао(„ једна мисао се скотрља низбрдицом свести“). А мисли су живе,„ можемо их привремено зауставити, али их не можемо сасвим прекинути. Оне су свеприсутне у вакууму између маште, јаве и сна“, закључује писац. Окренут суштинским егзистенцијалним питањима, Шаула стално трага за смислом живота и нашим краткм боравком у бесконачности. „ Живот је кратак ал ' дуго траје“, пише он на једном мјесту, да би на другом додао: „ И ма колико био добар, човек се још увек није жив извукао из живота.“ На то се, некако сама по себи, надовезује и ова његова мисао: „ Неки људи живе само један корак, али тим једним кораком прелазе у вечност.“ Тешко је заобићи и сљедећу сентенцу: „ Живот је тајна за коју је боље да је неоткривена, јер да је откривена, овај човек данашњице би
18