С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
трептајем који му је досуђен у вјечности , од ње смо и ми саздани . Свјетлост је у нама и ми смо у њој , она нас окружује , по њој се расплињујемо , њоме се хранимо и опијамо , без ње нас не би ни било . И свјетлости је потребна храна , и она је налази у љубави , више у оној коју ми другима подарујемо него коју други нама узвраћају .
Између сна и јаве , стварног и фантасмагоричног , нема никакве друге границе осим наше мисли која може бити и овострана и онострана . Такав закључак се намеће послије читања многих записа у овој књизи , а своју потврду посебно налази у сцени када налазник новчаника сустиже човјека који га је изгубио и – гле ! – у њему препознаје себе . Није ли то одраз наше сталне запитаности ко смо , одакле долазимо у куда идемо , није ли исказивање потребе за самоспознавањем ? Јесмо ли истовремено у бићу оног који пита и оног од кога очекујемо одговор ? Или смо на тој танкој линији која раздваја ( или спаја ) свијет са земаљским обиљежјима и његов одраз у огледалу неког паралелног свијета који се стално врзма између наше свијести и подсвијести ?
Човјек је , индиректно нам поручује Илија Шаула , ништа друго него мисао („ једна мисао се скотрља низбрдицом свести “). А мисли су живе ,„ можемо их привремено зауставити , али их не можемо сасвим прекинути . Оне су свеприсутне у вакууму између маште , јаве и сна “, закључује писац . Окренут суштинским егзистенцијалним питањима , Шаула стално трага за смислом живота и нашим краткм боравком у бесконачности . „ Живот је кратак ал ' дуго траје “, пише он на једном мјесту , да би на другом додао : „ И ма колико био добар , човек се још увек није жив извукао из живота .“ На то се , некако сама по себи , надовезује и ова његова мисао : „ Неки људи живе само један корак , али тим једним кораком прелазе у вечност .“ Тешко је заобићи и сљедећу сентенцу : „ Живот је тајна за коју је боље да је неоткривена , јер да је откривена , овај човек данашњице би
18